02/08/2026
ЉУБАВ ЈЕ ПОБЈЕДИЛА ОЛУЈУ
– Уђи, синко!
Тихо рече старица младом војнику на вратима до је клечала пред кућном иконом и шапатом се молила.
– Праштај ми дијете што те не дочеках на вратима, али ево већ сатима диваним са светим Илијом, захваљујем му се што је вавјек ову кућу штитио и молим га да сада спасе моје најмилије.
– Данас ова кућа слави! Синоћ ми се доље у Книну родила унучица. Прво дијете мог јединог чеда. Тек што ће поћи својој кући, киша граната окрену је у колону на пут у непознато.
– Синко, знам ја да си ти дошао другим послом, али те молим уђи! Гости су гости, па макар и са пушком у руци.
Војник најзад седе за сто, одложи пушку и загледа се у икону.
– Видиш ли ту икону? То је икона Благе Марије, а она и највеће невоље зна да ублажи.
– У сред оног рата упадоше црнокошуљаши у село и поведоше на стрељање све мушке главе које су затекли. Мој муж се љуљао у тој кољевци покрај тебе. Био је стар неколико дана.
– Први му је одвео све што је стајало на двије ноге, а другом је наредио да прободе дијете бајонетом.
– Остадоше сами у кући човјек, дијете и икона светог Илије на зиду. Док је узимао каму, погледао је светог Илију у очи, огласи се гром и поче страшна олуја. Покрај иконе се појави Блага Марија, а њему задрхта рука и испаде нож из шаке.
– Сакрио је дијете и пустио мало своје крви по постељи. Дијете су касније нашли и одгајили га у поштеног човјека.
– Е, зато ти се ја, мој синко, веселим што је та кољевка и данас празна. Бљесци и Олује припадају светом Илији, а не нама људима.
– Нема овдје среће ни за вас, ни за нас док год темеље заливамо крвљу.
– Нек је и пустња, ал’ нек је без зла!
– Једино ће једног дана на овај праг доћи моја Марија, она иста дјевојчица што сте је послије једног дана живота изгнали. За руку ће је држати њен човјек, исто оно дијете из колоне, које ће судбоносно срести и завољети у бијеломе свијету. У наручју ће држати маленог Илију…