31/05/2025
Духовна заједница се не обнавља на улици, као што је био покушај са Видовданским сабором. Било је то неозбиљно приступање великом задатку. Задатак је много већи него што би то могло да се учини са неке трибине подигнуте испред Народне скупштине. Велики народно-црквени сабор мора да буде припремљен озбиљно, нарочито после 50, односно 70 трагичних година историје српског народа – историје која је истовремено и историја југословенства и историја Октобарске револуције код Руса. То траје од 1918. до 1989. године. Једно зло погађа Русе, а друго зло – нас. Југословенска идеологија заснована је на заједничком именитељу између Православља, католицизма, протестантизма, ислама, јеврејства и атеизма (а шта ту уопште може бити заједничко?!) – југословенство као неверовање. И после 70 година октобарско-комунистичко-југословенске идеологије и њеног остварења у држави и политици, неко би хтео једноставно, једним уличним скупом каквим се врши државни удар, да обнови оно што је Св. Сава учинио на Жичком сабору. На том сабору српски народ је коначно крштен као народ и на њему је Св. Сава одржао беседу која је била бисер беседа XIII века у Европи.
(Жарко Видовић, „Предавања 1995. год.“)
