04/01/2016
RAZOTKRIVENA IZIDA, H. P. BLAVACKA, prevod Dušan D. Stojanović
Biblioteka Agarta, izdavač Metaphysica, Beograd
Dragi prijatelji, uskoro ćemo poštovaoce našeg izdavačkog opusa obradovati objavljivanjem jednog od najznačajnijih dela ezoterijske misli – Razotkrivenom Izidom, H.P. Blavacke. Ovom prilikom ćemo postovati deo iz Prvog toma, odnosno zapisnik sa inkvizitorskog suđenja Đordanu Brunu, optuženom za jeres nepoštovanja dogme rimokatoličke crkve. Brunovi biografi su isticali da je ovaj slavni astronom sledio plemenito Pitagorino učenje, a takvo gledište zastupala je i Blavacka. Iz Brunove odbrane pred sudom inkvizicije takvo gledište je nesumnjivo potvrđeno.
..Ali što se tiče Đordana Bruna, ukoliko je prihvatio Pitagorina učenja, morao je verovati u život posle smrti, pa stoga nije mogao biti ateista, čija filozofija nije pružala nikakvu „utehu”. Optužnica i njegova priznanja koja su sledila, kako ih prikazuje profesor Domeniko Berti u svom delu „Brunov život“ (Life of Bruno), sastavljenom od nedavno objavljenih originalnih dokumenata, nesumnjivo dokazuju koja je bila njegova prava filozofija, načela i učenja. Poput aleksandrijskih platonista, i kasnijih kabalista, smatrao je da je Isus bio mag u onom smislu koji tom nazivu pridaju Porfirije i Ciceron, koji ga nazivaju divina sapientia (božansko znanje) ili Filon Judejski koji opisuje magove kao najčudesnije istraživače skrivenih tajni prirode, nasuprot ponižavajućem prizvuku koji u našem veku prati reč magija. U svom uzvišenom smislu, magi su bili sveti ljudi koji su, izolujući se od svega drugog na ovom svetu da bi, razmišljajući o božanskim vrlinama, što jasnije shvatili prirodu bogova i duhova; tako su i druge inicirali u iste misterije, koje su se sastojale u tome da čovek tokom preostalog života neprekidno saobraća sa ovim nevidljivim bićima. Ali Brunova najdublja filozofska uverenja bolje ćemo prikazati navodeći odlomke iz optužnice kao i iz njegovog priznanja.
Optužbe koje je izrekao njegov tužilac, Mosenigo, izražene su na sledeći način:
„Ja, Zuan Mosenigo, sin najslavnijeg gospodina Markantonija, prijavljujem vašem visoko poštovanom Očinstvu, nateran svojom savešću i po naređenju svog ispovednika, da sam čuo Đordana Bruna kako je, nekoliko p**a tokom razgovora sa mnom u mojoj kući, rekao da je veliko bogohuljenje kada katolici kažu da se hleb pretvara u meso; da je protiv svete Mise; da nije zadovoljan nijednom religijom; da je Hristos bio bednik (un tristo) i da, ako je zaista činio rđave stvari kako bi zaveo ljude, mogao je predvideti da će zbog njih biti razapet; da ne postoje različite ličnosti u jednom Bogu, i da bi tako nešto predstavljalo božiju nesavršenost; da je svet večit i da postoji bezbroj drugih svetova, te da ih Bog neprestano stvara jer, kako reče, On želi sve što je u stanju da učini; da je Hrist činio vidljiva čuda i da je bio mag, da su to isto bili i apostoli, i da je nameravao da uradi sve što i oni, pa i više od toga; da Hrist nije hteo da umre na krstu, i da je činio sve što je mogao da izbegne smrt; da ne postoji kazna za greh i da duše stvorene prirodnim procesima prelaze iz tela jedne životinje u drugo te da, kao što se životinje rađaju iz greha, isto čine i ljudi kada posle napuštanja jednog tela dođe vreme da se ponovo rode.”
Koliko god bile podmukle, navedene reči jasno pokazuju da je Bruno verovao u pitagorejsku metempsihozu koja, mada naopako shvaćena, ipak pokazuje verovanje u opstanak čoveka u ovom ili onom obliku. Tužitelj u nastavku kaže:
„Pokazivao je želju da postane osnivač nove sekte pod nazivom Nova filozofija. Rekao je da Sveta Djeva nije mogla da rodi i da je naša katolička vera puna sablazni koje vređaju božije dostojanstvo; da bi monasima trebalo uskratiti pravo da vode rasprave i oduzeti im prihode, jer time zagađuju svet; da su svi magarci, i da su naša verska uverenja učenja magaraca; da nemamo nikakvog dokaza da je naša vera Bogu po volji i da je za dobar život dovoljno da drugima ne činimo ono što ne bismo želeli da oni čine nama, te da se smeje na sve druge grehove i čudi se kako Bog uopšte može da podnosi tolike jeresi kod katolika. Rekao je da namerava da se bavi umetnošću proricanja i da natera sav svet da trči za njim; da sveti Toma i svi učenjaci nisu ništa znali u poređenju s njim, i da bi mogao da im postavlja ista pitanja kao i prvi teolozi sveta, na koja oni ne bi znali da odgovore.”
Na ovo je optuženi filozof odgovorio sledećim obrazlaganjem vere koja je ista kao i kod ma kog drugog sledbenika drevnih učitelja:
„Ukratko, verujem u beskrajnu vaseljenu, to jest u delo beskrajne božanske moći, jer sam smatrao nedostojnim božanske dobrote i sile da, budući sposobna da stvori pored ovog sveta i bezbroj drugih, napravi svet koji je konačan. Otuda sam izjavio da postoji bezbroj različitih svetova sličnih ovom na Zemlji, koga kao i Pitagora smatram zvezdom sličnom Mesecu, drugim planetama i drugim zvezdama, kojih je bezbroj; i da su sva ta nebeska tela svetovi za sebe, i da im nema kraja, čime se uspostavlja beskrajna univerzalnost beskrajnog prostora, i to se naziva beskonačnom vaseljenom koja sadrži bezbroj svetova, tako da postoje dve vrste beskraja: u pogledu veličine vaseljene i broja svetova u njoj. Indirektno, ovo bi moglo biti nespojivo sa istinom kakva je utvrđena crkvenim učenjem.
Štaviše, ja u središte ove vaseljene postavljam univerzalno Proviđenje, zahvaljujući kome sve živi, raste i kreće se, i stoji u svom savršenstvu, a ja ga razumem na dva načina; prvi, na način na koji je duša prisutna u celom telu kao i svakom njegovom delu, i ja ga tada nazivam Prirodom, odrazom i pečatom božanskog; drugi, nepojmljivi način, u kome Bog prebiva u samoj biti, svojim prisustvom i svojom moći, u svemu i iznad svega, ne kao deo, ne kao duša, već na način koji se ne može opisati rečima.
Pored toga, smatram da se sve božije odlike svode na jednu te istu stvar. Zajedno sa teolozima i filozofima, ja naslućujem tri odlike, moć, mudrost i dobrotu, ili tačnije, um, intelekt i ljubav, kojima stvari zadobijaju prvo biće, kroz um; zatim uređeno i osobeno biće, kroz intelekt; i treće, slogu i simetriju kroz ljubav. Tako shvatam biće koje je u svemu i iznad svega, jer ništa ne postoji bez učešća bića, niti ima bića bez suštine, kao što ništa ne može biti lepo ako lepota nije prisutna u njemu; otuda ništa ne može biti oslobođeno božijeg prisustva, te tako i ja putem razuma, a ne putem utvrđene istine, shvatam razlike u granicama božanskog.
Smatrajući, dakle, da svet ima uzročnika i da je stvoren, ja shvatam da, u skladu sa čitavim njegovim bićem, on zavisi od prvobitnog uzročnika, tako da se nije odrekao svog pravog naziva – tvar – što je i Aristotel koristio rekavši ‚Bog je onaj od koga zavise celi svet i čitava priroda’ tako da, prema tumačenju sv. Tome, bilo da je večit ili prolazan poput vremena, on je, u skladu sa čitavim svojim bićem, zavistan od prvobitnog uzročnika i u njemu nema ničeg što je uistinu nezasvisno.
Dalje, što se tiče učenja crkve, napustivši jezik filozofije dolazimo do individualnosti Božjih ličnosti, do mudrosti i do sina uma, koga filozofi nazivaju intelektom a teolozi rečju (logos, prim.prev.), za koga treba da verujemo da je poprimio ljudski oblik. Ali ja, koji stalno baratam filozofskim formulama, nisam to tako razumeo, već sam posumnjao budući poljuljane vere, mada se ne sećam da sam to ikada nagovestio u svojim spisima ili govorima, osim indirektno kada je bila reč o drugim stvarima; ipak, nešto od toga se moglo zaključiti uz pomoć dovitljivosti i ubeđivanja, u pogledu stvari koje su se mogle dokazati razumom i zaključiti posmatranjem prirode. Otuda nisam mogao da shvatim Duha Svetog kao treće božije lice kako vera zahteva, već sam ga, prema Pitagorinom učenju, i u skladu sa Solomonovim načinom razmišljanja, shvatio kao dušu sveta, ili kao sastavni deo vaseljene prema jednoj od Solomonovih mudrih izreka: „Duh Gospodnji ispuni svu zemlju, i ono u čemu sve stvari počivaju”, što se isto tako podudara sa pitagorejskim učenjem.
„Dakle, prema mojoj filozofiji, iz ovog duha koji je nazvan životom vaseljene proishode život i duša svega što život i dušu ima, koje, štaviše, smatram besmrtnim, kao i tela koja su, u pogledu supstance od koje su načinjena, takođe sva besmrtna, i da nema druge smrti osim raspadanja i spajanja, prema učenju koje izgleda da je izloženo i u Knjizi propovjednikovoj, gde je rečeno da ‚nema ništa novo pod suncem’; ono što jeste isto je kao ono što je bilo.”
Dalje, Bruno priznaje da nije u stanju da shvati učenje o tri božanske ličnosti, kao i svoje sumnje u pogledu ovaploćenja Boga u Isusu, ali zato jasno izjavljuje svoju veru u čuda koja je Hristos činio. Kako bi i mogao, kao pitagorejski filozof, da sumnja u njih? Ako je, pod nemilosrdnom prinudom Inkvizicije, poput Galileja, naknadno poricao ono što je govorio, i prepustio se na milost svojim tužiteljima iz redova crkve, moramo se prisetiti da je to govorio kao čovek koji stoji između sprava za mučenje i nagomilanih snopova lomače, a ljudskoj prirodi je teško da pokaže heriozam svaki put kada njen telesni okvir oslabi usled mučenja i boravka u tamnici.
Da nije pravovremene pojave Bertijevog autoritativnog dela, i dalje bismo poštovali Bruna kao mučenika, čija bista zasluženo stoji na istaknutom mestu u Panteonu Egzaktne Nauke, krunisana Drejperovim lovorovim vencem. Ali sada vidimo da njihov „heroj trenutka” nije bio ni ateista, ni materijalista, ni pozitivista, već jednostavno pitagorejac koji je učio filozofiji sa dalekih azijskih visija, i tvrdio da poseduje moći magova, na koje je upravo Drejperova sopstvena škola gledala s prezirom! Ovo je najzanimljiviji obrt koji se dogodio od kako su arheolozi bez ikakvog poštovanja prema tobožnjoj statui svetog Petra ustanovili da ova predstavlja kapitolskog Jupitera, dok je na drugoj strani neoborivo dokazano da katolički sveti Josafat nije bio niko drugi do Buda.
I tako, gde god tragali u istorijskim arhivama, otkrivamo da ne postoji nijedan deo savremene filozofije – Njutnove, Kartezijanske, Hakslijeve ili ma koje druge – koja nije iskopana u rudnicima orijentalne mudrosti. Čak i pozitivizam i nihilizam nalaze svoje prototipove u egzoterijskom delu Kapiline filozofije, kako je dobro primetio Maks Miler. Nadahnuće hinduističkih mudraca je probilo veo tajni Prađnje Paramite (savršene mudrosti); njihove ruke su njihale kolevku najstarijeg pretka tog slabunjavog ali bučnog deteta koga smo krstili imenom SAVREMENA NAUKA.
