14/08/2026
Koliko se stranica može pročitati za 20 minuta vožnje autobusom? Da li više dok se sedi ili ne menja stvar grlimo li šipku ne misleći koliko njih je pre nas dodirivalo? Koliko često nam padnu na um ruke koje su držale knjigu koju mi sada listamo? Da li se pred knjigom pitamo o čistoći ruku pre naših?
Ruke naših predaka. Gnev naših predaka. Odiseja ponovo u bioskopima. Sada nije Bekim, sada je Ben. A igrom slučaja ili staklenih perli, nedavno dobih knjigu autorke Sluškinjine priče. Pre 20 godina i više, stvorila se ideja među izdavačima sveta da se neke priče iznova ispričaju, u čemu je učestvovala i izdavačka kuća Geopoetika. (Kao da nas se uvek ne tiču ista pitanja, ali o tome, možda, drugom zgodom.) I tako je Margaret Atvud odlučila da piše o Penelopi - Penelopijadu.
Džepno izdanje, zgusnute misli na taman toliko prostora da se poželi zagrliti i Penelopa i sluškinje, koje pesmom pričaju svoje životno hodočašće, o kom se nije spevao ep, ali je jasno da ni epova ne bi bilo bez takvih (sporednih) epizoda, da veličine i razlike postoje da bi ukazivali jedni na druge, objašnjavali jedni druge, upotpunjavali i davali smisao jedni drugima. Čitavo stablo rodbinskih veza i premreženost smrtnika i bogova gde svaka priča, aber, mit otvaraju novu priču, razgranjavaju asocijacije, postavljaju pitanje: šta ove reči o prošlosti, stvarnoj i nestvarnoj, danas govore nama? Kome se obraćaju? Kojim čulima danas gledamo Odiseju, a pre dve decenije Troju? Tkanje misli prekida automat: sledeće stajalište Dom omladine.
